« Prev Job 17 Next »

Chapter 17

1 Daha mi nestaje, gasnu moji dani i za mene veæ se skupljaju grobari. 2Rugaèi su evo mene dohvatili, od uvreda oka sklopiti ne mogu. 3Stoga me zaštiti i budi mi jamcem kad mi nitko u dlan neæe da udari. 4Jer, srca si njina lišio razuma i dopustiti im neæeš da opstanu. 5K'o taj što imanje dijeli drugovima, a djeci njegovoj dotle oèi gasnu, 6narodima svim sam na ruglo postao, onaj kom u lice svatko pljunut' može. 7Od tuge vid mi se muti u oèima, poput sjene moji udovi postaju. 8Zaèudit æe se zbog toga pravednici, na bezbožnika æe planuti èestiti; 9neporoèni æe na svom ustrajat' putu, èovjek èistih ruku ojaèat æe još više. 10Hajde, svi vi, neæete li opet poèet', tÓa meðu vama ja mudra ne nalazim! 11Minuli su dani, propale zamisli, želje srca moga izjalovile se. 12'U noæi najcrnjoj, dan se približava; blizu je veæ svjetlo što tminu izgoni.' 13A meni je nada otiæi u Šeol i prostrijeti sebi ležaj u mrklini. 14Dovikujem grobu: 'Oèe moj roðeni!' a crve pozdravljam: 'Mati moja, sestro!' 15Ali gdje za mene ima jošte nade? Sreæu moju tko æe ikada vidjeti? 16Hoæe li u Šeol ona sa mnom siæi da u prahu zajedno otpoèinemo?"

« Prev Job 17 Next »
Please login or register to save highlights and make annotations
Corrections disabled for this book
Proofing disabled for this book
Printer-friendly version





Advertisements



| Define | Popups: Login | Register | Prev Next | Help |