Chapter 2

¹ Odluèih dakle u sebi da neæu k vama opet sa žalošæu. ²Jer ako ja vas ražalostim, a tko æe mene obradovati ako ne onaj koga ja žalostim? ³Zato vam to i napisah da me, kada doðem, ne ražaloste oni koji bi mi imali biti na radost. Uzdam se doista u sve vas, da je moja radost - radost svih vas. ⁴Pisah vam uistinu uz mnoge suze, iz velike nevolje i tjeskobe srca, ne da se ražalostite, nego da upoznate moju preveliku ljubav prema vama. ⁵Ako me tko ražalostio, nije ražalostio mene, nego u neku ruku - da ne pretjeram - sve vas. ⁶Dosta je takvu ona kazna od veæine ⁷pa ga vi radije pomilujte i utješite da ga pretjerana žalost ne shrva. ⁸Zato vas molim, iskažite mu ljubav. ⁹Ta zato vam i pisah da vidim jeste li prokušani, jeste li u svemu poslušni. ¹⁰Komu dakle vi što oprostite, tomu i ja; jer i ja, ako kome što oprostih, oprostih poradi vas - pred Kristom, ¹¹da nas ne nadmudri Sotona. Ta znamo njegove namjere! ¹²Kada doðoh u Troadu poradi evanðelja Kristova, premda mi se otvoriše vrata u Gospodinu, ¹³ne bijaše mi duši spokoja što ne naðoh Tita, brata svoga; oprostih se stoga s njima i poðoh u Makedoniju. ¹⁴Ali hvala Bogu koji nas u Kristu uvijek proslavlja te širi po nama na svakome mjestu miris svoga spoznanja. ¹⁵Da, Kristov smo miomiris Bogu i meðu onima koji se spasavaju i meðu onima koji propadaju: ¹⁶ovima miris iz smrti za smrt, onima miris iz života za život. A tko je za to podoban? ¹⁷Uistinu, mi nismo kao mnogi koji trguju rijeèju Božjom, nego iskreno - kao od Boga pred Bogom - u Kristu govorimo.