« Prev Job 31 Next »

Chapter 31

1 Sa svojim oèima savez sam sklopio da pogledat neæu nijednu djevicu. 2A što mi je Bog odozgo dosudio, kakva mi je baština od Svesilnoga? 3TÓa nije li nesreæa za opakoga, a nevolja za one koji zlo èine? 4Ne pronièe li on sve moje putove, ne prebraja li on sve moje korake? 5Zar sam ikad u društvu laži hodio, zar mi je noga k prijevari hitjela? 6Nek' me na ispravnoj mjeri Bog izmjeri pa æe uvidjeti neporoènost moju! 7Ako mi je korak s puta kad zašao, ako mi se srce za okom povelo, ako mi je ljaga ruke okaljala, 8neka drugi jede što sam posijao, neka sve moje iskorijene izdanke! 9Ako mi zavede srce žena neka, ako za vratima svog bližnjeg kad vrebah, 10neka moja žena drugom mlin okreæe, neka s drugim svoju podijeli postelju! 11Djelo bestidno time bih poèinio, zloèin kojem pravda treba da presudi, 12užego vatru što žeže do Propasti i što bi svu moju sažgala ljetinu. 13Ako kada prezreh pravo sluge svoga il' služavke, sa mnom kad su se parbili, 14što æu uèiniti kada Bog ustane? Što æu odvratit' kad raèun zatraži? 15Zar nas oba on ne stvori u utrobi i jednako sazda u krilu majèinu? 16Ogluših li se na molbe siromaha ili rasplakah oèi udovièine? 17Jesam li kada sam svoj jeo zalogaj a da ga nisam sa sirotom dijelio? 18TÓa od mladosti k'o otac sam mu bio, vodio sam ga od krila materina! 19Zar sam beskuænika vidio bez odjeæe ili siromaha kog bez pokrivaèa 20a da mu bedra ne blagosloviše mene kad se runom mojih ovaca ogrija? 21Ako sam ruku na nevina podigao znajuæ' da mi je na vratima branitelj, 22nek' se rame moje od pleæa odvali i neka mi ruka od lakta otpadne! 23Jer strahote Božje na mene bi pale, njegovu ne bih odolio velièanstvu. 24Zar sam u zlato pouzdanje stavio i rekao zlatu: 'Sigurnosti moja!' 25Zar sam se veliku blagu radovao, bogatstvima koja su mi stekle ruke? 26Zar se, gledajuæi sunce kako blista i kako mjesec sjajni nebom putuje, 27moje srce dalo potajno zavesti da bih rukom njima poljubac poslao? 28Grijeh bi to bio što za sudom vapije, jer Boga višnjega bih se odrekao. 29Zar se obradovah nevolji dušmana i likovah kad ga je zlo zadesilo, 30ja koji ne dadoh griješiti jeziku, proklinjuæi ga i želeæi da umre? 31Ne govorahu li ljudi mog šatora: 'TÓa koga nije on mesom nasitio'? 32Nikad nije stranac vani noæivao, putniku sam svoja otvarao vrata. 33Zar sam grijehe svoje ljudima tajio, zar sam u grudima skrivao krivicu 34jer sam se plašio govorkanja mnoštva i strahovao od prezira plemenskog te sam muèao ne prelazeæ' svoga praga? 35O, kad bi koga bilo da mene sasluša! Posljednju sam svoju rijeè ja izrekao: na Svesilnom je sad da mi odgovori! Nek' mi optužnicu napiše protivnik, 36i ja æu je nosit' na svome ramenu, èelo æu njome k'o krunom uresit'. 37Dat æu mu raèun o svojim koracima i poput kneza pred njega æu stupiti." 38Ako je na me zemlja moja vikala, ako su s njom brazde njezine plakale; 39ako sam plodove jeo ne plativši i ako sam joj ojadio ratare, 40[40a] neka mjesto žita po njoj nièe korov, a mjesto jeèma nek' posvud kukolj raste! [40b] Konac rijeèi Jobovih.

« Prev Job 31 Next »
Please login or register to save highlights and make annotations
Corrections disabled for this book
Proofing disabled for this book
Printer-friendly version





Advertisements



| Define | Popups: Login | Register | Prev Next | Help |