Chapter 31

¹ Sa svojim oèima savez sam sklopio da pogledat neæu nijednu djevicu. ²A što mi je Bog odozgo dosudio, kakva mi je baština od Svesilnoga? ³TÓa nije li nesreæa za opakoga, a nevolja za one koji zlo èine? ⁴Ne pronièe li on sve moje putove, ne prebraja li on sve moje korake? ⁵Zar sam ikad u društvu laži hodio, zar mi je noga k prijevari hitjela? ⁶Nek' me na ispravnoj mjeri Bog izmjeri pa æe uvidjeti neporoènost moju! ⁷Ako mi je korak s puta kad zašao, ako mi se srce za okom povelo, ako mi je ljaga ruke okaljala, ⁸neka drugi jede što sam posijao, neka sve moje iskorijene izdanke! ⁹Ako mi zavede srce žena neka, ako za vratima svog bližnjeg kad vrebah, ¹⁰neka moja žena drugom mlin okreæe, neka s drugim svoju podijeli postelju! ¹¹Djelo bestidno time bih poèinio, zloèin kojem pravda treba da presudi, ¹²užego vatru što žeže do Propasti i što bi svu moju sažgala ljetinu. ¹³Ako kada prezreh pravo sluge svoga il' služavke, sa mnom kad su se parbili, ¹⁴što æu uèiniti kada Bog ustane? Što æu odvratit' kad raèun zatraži? ¹⁵Zar nas oba on ne stvori u utrobi i jednako sazda u krilu majèinu? ¹⁶Ogluših li se na molbe siromaha ili rasplakah oèi udovièine? ¹⁷Jesam li kada sam svoj jeo zalogaj a da ga nisam sa sirotom dijelio? ¹⁸TÓa od mladosti k'o otac sam mu bio, vodio sam ga od krila materina! ¹⁹Zar sam beskuænika vidio bez odjeæe ili siromaha kog bez pokrivaèa ²⁰a da mu bedra ne blagosloviše mene kad se runom mojih ovaca ogrija? ²¹Ako sam ruku na nevina podigao znajuæ' da mi je na vratima branitelj, ²²nek' se rame moje od pleæa odvali i neka mi ruka od lakta otpadne! ²³Jer strahote Božje na mene bi pale, njegovu ne bih odolio velièanstvu. ²⁴Zar sam u zlato pouzdanje stavio i rekao zlatu: 'Sigurnosti moja!' ²⁵Zar sam se veliku blagu radovao, bogatstvima koja su mi stekle ruke? ²⁶Zar se, gledajuæi sunce kako blista i kako mjesec sjajni nebom putuje, ²⁷moje srce dalo potajno zavesti da bih rukom njima poljubac poslao? ²⁸Grijeh bi to bio što za sudom vapije, jer Boga višnjega bih se odrekao. ²⁹Zar se obradovah nevolji dušmana i likovah kad ga je zlo zadesilo, ³⁰ja koji ne dadoh griješiti jeziku, proklinjuæi ga i želeæi da umre? ³¹Ne govorahu li ljudi mog šatora: 'TÓa koga nije on mesom nasitio'? ³²Nikad nije stranac vani noæivao, putniku sam svoja otvarao vrata. ³³Zar sam grijehe svoje ljudima tajio, zar sam u grudima skrivao krivicu ³⁴jer sam se plašio govorkanja mnoštva i strahovao od prezira plemenskog te sam muèao ne prelazeæ' svoga praga? ³⁵O, kad bi koga bilo da mene sasluša! Posljednju sam svoju rijeè ja izrekao: na Svesilnom je sad da mi odgovori! Nek' mi optužnicu napiše protivnik, ³⁶i ja æu je nosit' na svome ramenu, èelo æu njome k'o krunom uresit'. ³⁷Dat æu mu raèun o svojim koracima i poput kneza pred njega æu stupiti." ³⁸Ako je na me zemlja moja vikala, ako su s njom brazde njezine plakale; ³⁹ako sam plodove jeo ne plativši i ako sam joj ojadio ratare, ⁴⁰[40a] neka mjesto žita po njoj nièe korov, a mjesto jeèma nek' posvud kukolj raste! [40b] Konac rijeèi Jobovih.